put svetlosti

Najinteresantnja činjenica za pticu Feniks je ta, da se smatra besmrtnom i da se ponovo rađa iz pepela svake tristote ili petstote godine. Kada se bliži kraj njenom životnom ciklusu ,feniks skuplja aromatične trave iz celog sveta od kojih će za sebe napraviti  lomaču ili gnezdo. Sedeći na gnezdu on bi zapalio vatru  mašući krilima  ili uz pomoć sunčevih zraka. Kada njegovo staro telo sagori on se ponovo rađa iz crva, svoje koštane srži  ili iz jajeta koje bi ostalo u pepelu. Onda bi krenuo u svoje novoživtno putovanje narednih 500 godina.

Htela sam da svi zavirimo u neke svoje dubine i da se prisetimo kad smo se poslednji put osetili kako umiremo? Kada smo poslednji put osetili kako se rađamo?

Mislim da me je svaka jača tuga odvela u duboku, ne depresiju ali u težak  bol da. Da me je svaki gubitak bliske osobe, prijatelja, odveo u one delove mene u koje nikad pre nisam ni zašla. To su svi oni hodnici mog životnog putovanja koje sam izbegavala tražeći prečice preko svojih patnji, vešto ih izbegavajući nadajući se da će me zaobići.

Kao da nisu sastavni i  možda čak onaj najbolji deo mene. Samo kad se okrenem preko ramena i shvatim koliko sam puta bila povređena samo od mene same, jer sam svakome dopuštala da me povredi čim je to i učinio. Koliko sam puta iz svake te povrede naučila toliko toga i ne baš svaki put ali se zahvalila na svakoj rani i ožiljku iz samo jednog jedinog razloga. Svaka ta bol, patnja, ožiljak mi je toliko toga dao i pružio.Toliko sam dobro spoznala i dalje upoznajem sebe kroz sve te hodnike kojima svakodnevno prolazim. Svaki delić tog hodnika i tog puta sam ja sama ,   to je onaj deo koji sam udaljila od sebe same dajući prednost svim tim strahovima da me postave u onaj deo gde dobijam lažni osećaj sigurnosti i bezbrižnosti. U onaj deo gde stagniram i postajem anestezirana na sve ono na šta treba da obratim pažnju. U onaj deo mene gde nikad ništa ne umire ali se ni ne rađa.

Onda sam zahvaljujući svim tim ožiljcima, patnjama počela da se budim, da se saplićem na sitne kamenčiče po putu. Počela sam sve češće da padam, da osetim kako mi krvare kolena i laktovi duše. Kroz te padove sam  iz dana u dan počela da svraćam u deo po deo  hodnika i da ga najzad  osećam svojim, da shvatim da sam sve to ja. Da sam ja i kad  najače padnem ista ona ja koja je i kad stigne na vrh svojih očekivanja.

Da su suze tuge i suze radosti isto moje suze i da mi daju ono što mi je u datom trenutku nasušna potreba . Sa svakim tim padom, suzom, sam umirala i sa svakim ustajanjem sam se ponovo rađala.

Svako razočarenje, bol tuga me je slomilo u milion komada i prepuštala sam mu se nadajući najzad da je mukama kraj. A opet svaki taj pad me je naterao da ustanem i krenem iz početka kao da nikad nisam  osetila ni bol, glad, potrebu za bilo čim.

Svako to novo rađanje mi je donelo toliko spoznaja kao kad dete prohoda i padne ali ne ostaje da sedi na podu. Svako to rađanje me je učinilo još boljom osobom sa mnogo više razumevanja za sebe samu pa i sve druge ljude. Svaki pad mi je dao sposobnost da zavolim sebe kad sam najgora i svako rađanje mi je donelo jednu novu mene koju sam sa zadovoljstvom upoznavala i volela svakim trenom sve više.

Koliko još padova me čeka, koliko još senki ću svojih sresti i potrčati im u susret kao najdražem ujaku? Koliko još rađanja će mi doneti pregršt lepote, ljubavi i obilja?

Radujem se od srca svakom novom umiranju jer osveščujem sebe i željno iščekujem svako novo rađanje jer to donosi onu mene koja ja zapravo i jesam.